Vincansko pismo -najstarije pismo ili ne ?

[Lukas_012]

*Dok su Sumerci imali znakovno pismo od 1.500 znakova, Srbi su imali savrshenu azbuku od oko 30 slova,takozvano vincansko pismo.

Verovatno je taj sto je pisao to sto si kopirao nedovoljno upoznat sa pochecima pismenosti u Podunavlju.

Neka od savremenih otkrica nam dokazuju da su Praserbi u Podunavlju imali vremensku prednost u osvajanju prerade bakra i brozne vishe od 2000 godina ore Mesopotamije.

*Podunavci su upotrebljivali mlinove i pici a za obradu drveta pored obichnih sekira josh i tesle i bradve.Egipcani su tada samo znali za obicnu sekiru.


Nemoj mi kopirati vishe to iz Wikipedije nego prvo se lepo informishi,procitaj o tome pa onda copyraj...
Da li ti verujesh u sve sto je Wikipedia napisala ?
Ako verujesh izvoli josh jedan text,u pitanju je prvi vampir - Srbin.

Kod:

http://en.wikipedia.org/wiki/Peter_Plogojowitz

[Nathan]

pa pre cu da verujem vikipediji,nego tvojim knjigama

[Lukas_012]

Onda prihvati i to da je prvi vampir bio Srbin...[http://en.wikipedia.org/wiki/Peter_Plogojowitz]
Tvoje mishljenje...samo sto ja kritikujem mishljenje...a ne osobu...

Srbi su samo jedan od najstarijih naroda.
E da,josh nesto...
Wikipedia je slobodna enciklopedija i moze da pishe svako kakve tekstove zeli tj.svako moze da postavi neki tekst.

Citat iz Wikipedijinog uputstva:

"Добродошли на Википедијина упутства! Википедија је отворена енциклопедија, што значи да и ви можете написати неки чланак, или допунити - поправити неки постојећи. Циљ овог упутства (тј. ових 11 страница) је да упути почетнике како да уређуjу чланке на лак, брз и једноставан начин. Кад завршите курс моћи ћете сами уређивати чланке, нећете морати никога питати за савет: Како ово, а како оно...


Наравно, нећете знати све о Википедији, али ако се запитате можете ли научити користити Википедију, знајте да сарадници Википедије имају од 10 до 100 година (тј. сарадници који су поделили те податке с нама), разних су струка и занимања и највероватније једина ствар која их све повезује је љубав према знању.


Уколико желите да више сазнате о неком појму, треба само да пратите Викивезе, тј. да кликнете на плави линк на коме ћете наћи детаљније објашњење тог појма.

Кренимо са: уређивањем чланака... "

[One_and_only]

Ni malo ZANIMLJIVA TEMA, mozda zamarajuca, ali zanimljiva ni malo. Uostalom, svaka tema koju je postavio Lukas_012, samo je provocirala druge.

[drax]

Lukas_012 ima pravo za sve sto je do sad napisao.
Wikipedija je dobra enciklopedija i mozete dosta toga saznati, ali je nepouzdana iz razloga sto svako pise/menja sta hoce i kako hoce.

I cisto da znate, ljudi koji javno (putem televizije) izlazu ovakve stvari/cinjenice (istoriju Srba pre 1500 i vise godina) imaju posle ogromne probleme i mislim da je to razlog zasto se ne govori o ovome tako javno.

Discovery channel isto tako pusta gluposti cisto da popune svoj program. Ko ima malo bolju paznju i pamet primetice da neke stvari nisu realne koje oni pustaju kao stvarnost.

[1Prolaznik]

Odgovor za Nathan i m1losh

Друге нећемо да вређамо, али неби требали ни они нас. Све што могу, јесте, да нас саслушају, виде доказе и ништа више. Баш као и ми њих и њихове.

 Одакле да почнем. Да покушам одавде. Лично сам партизански унук, мада ми сви били у четницима (не знам како се то десило), јер нико од моје фамилије није преживео и доживео да ми то исприча. Имао сам скоро 4 година кад ми је мајка умрла, као задњи припадник породице. Завршио сам у дому за децу без старатеља у централној Србији, јер нигде ни једног рођака није било на видику, који би ме евентуално прихватио. Данас сам професор на једном западном универзитету из многих разлога. Отишао сам пре свега због идеолошке униформисаности у тадашњој држави и научне скучености политичким стегама на свим нивоима. Припадник сам једне од првих послератних генерација која је стасала за професуру. Из те генерације много нас је још прве године по дипломирању напустило државу због политичког једноумља које је владало, ја сам мало касније отишао од већине њих. Чини ми се да ни данас није ништа пуно боља ситуација, прихватајући овде наше младе људе, који напуштају земљу и одлазе у далеки непознати свет. Ово ми је осма западна држава и десети град у коме тренутно предајем, и то већ 30 година активно, предајем оно што би требало и код нас да се одувек зове само "Србистика", а не зове се тако ни у "нашем" Београду. Ни данас, а предпостављам да је опет из разлога "да не вређамо те неке друге". Ко су ти неки други? Зна ли неко да ми каже ко су они и зашто би се вређали доказима, чињеницама и истином?

 Дакле, ја предајем Славистику на "Дивљем западу" уместо Србистике, а у ствари предајем чисту Србистику. И нисам једини који то овде ради. Имам и моје западне и источноевропске  колеге које то исто раде и које ме стално терају са сваким њиховим новим открићем - са сваким њиховим новим доказом који нађу, да пишем заблуднелом Београду, да се коначно опамети и ствари назове правим именом. Кажем да ме они на то терају већ деценијама, да то урадим, како би Београд отворио катедру за Србистику, да извршим неки - какав-такав утицај, па да и њима (мојим колегама) олакшам и живот и посао, јер ми сви предајемо чисту Србистику. Сви ми откривамо деценијама да је Србски језик "roots" тј. корен свих Словенских познатих језика. И не само Словенских. Али, авај. Џабе нам је то сазнање. Не знају они моје муке и проблеме на које ја наилазим кад се обратим оним ткз "академцима" који се крију иза појма САНУ. А ја не желим да им се правдам како ме у Београду нико не чује и не намерава да ме чује. А и појела би ме срамота, да вам право кажем, да и то странци знају. Умро би од толике националне бруке.
Да скратим причу, јер нам они "домаћи језуити" овде нису тема.

 Наиме, моје колеге имају страшних проблема и то кроз разне предмете, који се баве неком прошлошћу, да својим радозналим и љубопитљивим студентима на старим картама објасне идентичне појмове топонима који се истовремено јављају код Келта, Гета и Гота. То је у ствари један те исти народ, који је харао целом Европом, од Атлантика са Британским острвима до Индије и од Скандинавије до Северне Африке, једино су их у различитим регионима другачије звали. Овде се ни једна наука не изучава од 2. Светског рата, као што је то случај у помодарској Србији данас, већ од кад досежу прва сазнања и та се граница стално помера на даље од Христа са протоком времена и новим открићима. Врло често и 4 до 7 хиљада година пре Христа се ставља у дужи фокус изучавања кад се оде на неки терен.  Проблем им је кад им неко од студената скрене пажњу да су то једни те исти називи (топоними) који се појављују и на Британском острву и на Иберијском полуострву и на Балтику и у Северној Африци и Малој и далекој Азији са онима на Балкану некад и данас. То је чак и студентима толико уочљиво било да је један мој колега из Немачке његовим студентима од тад (1987) показивао само празне карте, без топонима. Какво епохално решење - шта кажете? О средњој Европи нпр. Немачкој, Аустрији, Чешкој, Словачкој и Маџарској и да не говоримо из тог времена, јер их има море. Од потока до река, од брдашаца до планина, од села до градова. Све саме Србске речи на тим картама, а о оним много каснијим картама, које су ближе Христу и које имају у свом корену неку Србску реч не треба ни говорити - превише их је. И данас их је већина у мало измењеној употреби. Те речи нису западног порекла, нити могу да буду, као што не могу да буду ни на неком од данашњих ткз. Словенских народа. То су све наше речи и појмови за које нам не треба превод. Самом својом појавом су доказ који говори за себе. Ту се сви слажу, како западне тако и оне са истока Европе колеге кад их суочимо са налазима.

 И камо (не)среће (како за кога сад) да је ово једини проблем који имају кад се обрађују "они" код нас познати као Келти. Не, није једини. Још им је већи проблем појава Србских имена која су ти Келти, Гети или Готи носили као своја лична - властита имена. Сва до једног су Србска или Србског порекла и нешто значе на Србском језику. Пола су и данас код Срба у употреби од тих имена и то само код Срба. Нигде више. А ви исто тако верујем да знате, како је Европска Унија узела за, званично "као нешто своје, једино заједничко, што их спаја", за разлику од много тога што их само дели и раздваја, баш управо ове наше Келте - Србску оклопну и ратничку властелу. (примедба: пише се Србски, Србска, Србско итд. увек великим словом и са "б" уместо "п", бар овде на цивилизованом западу и ја за то не морам да инсистирам код мојих студената и страних колега, јер се подразумева само по себи.)

 О томе, колико се тек обрадовали, открићем и потврдом писма Србица (то је оно што га САНУ зове Винчанска култура, ваљда опет из неког страха према некоме) а то није једини доказ и зашто Винчанска кад га има на територији целе Србије у преко 60 локација?) Ви, сигуран сам да знате исто тако да је то најстарије савршено писмо, скоро 2000 година старије од оног које је до тад важило за то. Сад замислите моје колеге, које се овим открићем  посебно обрадоваше, али и много зачудише што га је САНУ прекрстио у Винчанско уместо како и треба у Србицу. А да смо знали да постоји, јесмо, остало је превише трагова који говоре томе у прилог. Само је још требало да се појави, као што се и појавило. И гле чуда: ћирилица о којој се причало  нашироко по хијероглифима у Старом Египту, као о Светом писму. Које је користило само њихово свештенство за своје потребе. Остали су морали да жврљају и даље хијероглифе заједно са  фараонима. Касније су ти исти свештеници прерадили поједина слова да би имали нешто своје, али суштина је остала иста. Данас знамо и како је изгледало, и то се подудара 1:1 са свим остављеним описима, па и онима из пирамида, као и оном сликовном предходницом са острва Крфа. Дакле, знало се да постоји, али га нико још није видео комплетно и у практичној употреби. Мој је колега, француз, одмах вриснуо "Ћирилица, ајде Бато да частиш сад. Па, јел' ти знаш шта ово значи?", кад је прочитао прву малу причу која говори о унуку наследнику и његовом деди. Прочитало бисте га и ви, под условом да знате ћирилицу и мало Старосрбског језика (измишљени појам:  старословенски) до Вука Караџића.

 Опет смо писали и бунили се и опет ништа. Овог су ми пута и моје западне колеге помогле, у ствари оне су и писале, о епохалном открићу за светску културу, писменост итд. итд. А,  ја сам поучен, дотадашњим искуством са Београдом, само прочитао, затворио коверт и однео на пошту за Србију. У том писму све је било систематизовано у упоредним табелама са осталим нама познатим писмима, у којима је на научан начин показано и доказано да је Србица мајка писмености, извор свих других познатих писама, јер је најстарије и најсавршеније писмо и данас. И да га није Ћирило измислио као ни Методије или неки Клементије, што смо одувек и знали. Ми га данас знамо као ову ћирилицу коју сад овде читате у којој је Вук изменио само два слова, док су гласови остали исти. Било је то у време Милошевића, као што знате без икаквог одговора, ми имамо и данас само тајанствену ћутњу из Српске Академије Наука.
 Битно је да знате, ја сам  после неколико покушаја, још за време Тита и Милошевића (укупно седам), да сам одустао од обраћања оном што се и данас САНУ зове. (питам се са којим правом носи то име?) Поново сам им се обратио после 5. октобра, рачунајући на неке стварне промене у структурама власти, али ме је атентат на господина и покојног премијера З. Ђинђића предухитрио. Тачније речено, стигао је моје писмо још док је било у путу за Београд. Погађам да знате и овај резултат. Никад ми нико није одговорио. Увек сам добијао једну велику ћутњу и ништа више назад, иако сам им послао и увек слао доста доказа са којима смо овде располагали у виду слика и филмова, али не и све, којих је стварно и превише у међувремену. Међутим, ништа. Има само ћутња, избегавање да се сретнемо кад сам доле и велика туга. И то је све до дана данашњег.

 Закључак, ми још нисмо ставили тачку на наше историјско "и", а имали бисмо и нашта да је ставимо само да хоћемо, и то са највећим поносом. А ти други (од којих се неко у као Србији плаши), нас они сами својим знањем на то терају, јер се ми (из наше самостворене инфериорне провинције) изгледа плашимо шта ће они да помисле тада о нама. Стичем утисак да је некако је лакше овим друговима из САНУ да останемо кроз историју безначајне дођошке тикве без корена на Балкану. Вероватно би нам ЕУ преписао као велику и неопростиву кривицу то што знамо да читамо њихове остављене списе, предмете и старе карте, које су они сами нашли и сачували - мисле ови данас у ткз. САНУ и греше. Много греше кад мисле да би то могао некоме некакав грех да буде за нешто. Или је по среди, ипак, оно језуитско ... (?)   као што се шушка поодавно по западним кулоарима.

 И стварно не требамо никог да вређамо. Доста нам је што то сами себи тако добро радимо. Поздрав свима у Матици из Расејања (посебно овима што нећеју да се вређају, а не знају ни сами зашто би требали и са киме, као ни против кога и чијих одавно излапелих флоскула једне пропале мрачне и лажне идеологије, која их очигледно још држи као своје заробљене таоце из 20. века).
У то име им иде и мој поздрав, ваш М. Ж.

[Lukas_012]

Lukas_012 ima pravo za sve sto je do sad napisao.

Морам да исправим drax-а да нисам све тачно до сад написао. Морам признати да има постова које сам писао када сам био недорастао и под утицајем људи (итд) из 4д-e. У те постове убрајам само оне постове у којима сам износио моје "клиначко" мишљење (теме: љубав, музика...). Слутим да сам кренуо (у последњих годину дана) правим путем.

Све до једног поста, којег сам написао у вези Срба и православља се не стидим и написао сам онако како сам ЧУО, ПРОЧИТАО и МИСЛИО да јесте. Касније сам добио и пронашао доказе и то обелоданио на форуму.

По питању Винча(н)ског писма могу изјавити да се на подручју око Винче и Старчева (Старч+ево) крију велики ресурси доказа. Једини доказ који се не може(?!) уништити, али се из њега може створити, је језик.


Извињавам се што нисам могао раније да одговорим.

Настављам даље, без страха и стида. Поздрав!

[Pop013crew]

Морам да исправим drax-а да нисам све тачно до сад написао. Морам признати да има постова које сам писао када сам био недорастао и под утицајем људи (итд) из 4д-e. У те постове убрајам само оне постове у којима сам износио моје "клиначко" мишљење (теме: љубав, музика...).

Cemu ne dorastao??? Sta bre lupas bre covece?
voleti je klinacko a? Ili muzika nije za ljude? Ti si definitivno prolupao...
Znam da ce ovaj post biti obrisan al nema veze...
Sta mislis zasto samo tebe napada? Pa jer pises neke stvari da bi nas u vredio, imas srece sto se ne spustam na tvoj nivo...
"Kad se svadjas sa budalom,prvo te spusti na svoj nivo a onda te dobije na iskustvo"
Zato prestajem sa bilo kakvim kontaktom sa tobom...

@1Prolaznik
Lepo napisan,prvi postovi u ovom podforumu koji mi se svidjaju su tvoji

[deki357]

Svi veliki ljudi sveta su bili Srbi. Amin.

[Nathan]

ono za vikipediju je u ironicnom smislu....

[Skvo]

Kod:

http://sr.wikipedia.org/wiki/Велесова_књига

Велесова књига говори о древној Словенској религији и историји. Поједини истраживачи сматрају ову књигу најстаријим словенским текстом, док други сматрају да књига није аутентична и да представља фалсификат. Књига садржи религијске пасаже и историјске записе, испресецане са наравоученијима. Према неким мишљењима, догађаји који се помињу у књизи могу бити датирани од седмог века пре Христа, до деветог века наше ере.

Винчанско писмо
Из Википедије, слободне енциклопедије

Винчанско писмо је назив за низ симбола, или слова, нађених на преисторијским налазима у југоисточној Европи, тачније у Србији. Постоје спорења око тога да ли је то уопште писмо или само случајни низ разних симбола. Ако би се прихватило као писмо, било би то прво писмо људске цивилизације, претходећи чак и сумерском клинастом писму.
Симболи на глиненој посуди ископаној у Винчи, нађеној на дубини од 8,5 метара.

Неки научници заступају тезу да је то систем словног писма Винчанске културе, која је постојала у том региону у периоду од 6000. до 4000. п. н. е.

Други научници сматрају да то није никакво писмо већ просто скуп разних симбола. Претпостављају да би Винчанско писмо пре могло бити врста прото-писма него само писмо.
[уреди] Литература

    * Радивоје Пешић: Винчанско писмо, Пешић и синови, Београд, 2001.
O Radivoju Pešiću
• Teorija o autohtonosti Slovenske civilizacije • Zavera poricanja • Optužujem ćutanje jer neka reka teče svojim tokom, ali neka ne ruši kuću • Neću se braniti bekstvom • Nemam gde da se pomerim, to je jedina moja zemlja...

Piše: Tatjana Đorđević za časopis »Srpsko Ogledalo« Br. 66
Prof. dr Radivoje Pešić (1931-1993)

Prof. dr Radivoje Pešić (rođen 1931. u Velesu, umro 1993. u Beogradu) bio je istraživač izuzetne naučne upornosti i doslednosti i pre svega ličnog istrajavanja i hrabrosti. Doktorirao je i objavio petnaestak knjiga iz oblasti nauke o književnosti. Bio je član mnogih stranih akademija nauka i umetnosti i nosilac Zlatnog ordena francuske akademije. U skladu sa svojom velikom ljubavlju i odanošću naučnoj istini, bio je inicijator i jedan od osnivača Instituta za istraživanje slovenske civilizacije u Novom Sadu. Ideja tvorca bilo je multidisciplinarno, naučno i pre svega slobodno proučavanje uz posebno formiranu arhivu, biblioteku i informativno-izdavačku delatnost. Ciljevi ovog Instituta trebalo je da budu ono što je Pešićev naučni rad već sa uspehom i pokazao, a to je da slovenska istoriografija trpi dominantan uticaj nordijske škole, da su mnoge istorijske istine falsifikovane iz nenaučnih interesa sa vrlo teškim i dugotrajnim naučnim, istorijskim i svakim drugim posledicama. Slobodna i temeljna analiza, kako novih, tako i starih izvora, trebalo je da pokaže Balkan kao prvu Evropu i istočnik evropske pismenosti i civilizacije, kao i autohtonost Slovena na njegovim prostorima.

Za života prof. dr Radivoje Pešić nije doživeo da njegovi radovi iz ove oblasti budu objavljeni na srpskom jeziku, što sada ispravlja izdavačka kuća, koju su osnovali njegovi naslednici pod imenom “Pešić i sinovi”. Oni su objedinili njegova predavanja iz lingvistike i paleolingvistike koja je izlagao u Rimu, Milanu i Trstu, kao i njegov skoro četiri decenije dug istraživački rad na Vinčanskom pismu. Taj rad se ogledao u sistematizaciji grafema i otkrivanja zakonitosti koje vladaju među njima, kao i upoređivanje sa etrurskim, ali i kritskim, sanskritskim, anglosaksonskim i drugim pismima.

Potvrdu svom radu prof. Pešić je dobio u delu najkompetentnijeg evropskog paleolingviste Haralda Harmana, kao i prof. Marije Gimbutas, koja je osnovala katedru za proučavanje Vinčanskog pisma na univerzitetu u Kaliforniji. Kod domaće naučne javnosti, na žalost, takva podrška je izostala, budući da je bio najviše osporavan od nestručnjaka.

Prof. Pešić je otkrio sistem “Vinčanskog pisma” 1980. godine, 8000 godina posle njegovog nastanka i sistem pisma Lepenskog Vira 1985. godine, 10000 godina posle nastanka. Ujedno je i predočio univerzalnu genezu pisma, dokazujući da čovek nije prvo crtao predmete radi sporazumevanja. U početku je bilo slovo (u čijoj je strukturi bilo sadržano arhetipsko, kreativno i formativno), a ne piktogram, hijeroglif ili ideogram. Proučavajući pismo Lepenskog Vira, uočio je morfologiju koja se nalazi u skoro svim arhajskim sistemima pisma. Indijski gramatičar Panini (IV vek pre n.e.) ostavio nam je u nasleđe traganje za nultom fonemom, a prof. Pešić za nultom grafemom.

Sećajući se Galileja koji nas je upozorio da priroda govori jezikom matematike, zapitao se kada se praistorijski čovek pomirio sa prirodom naslutivši njenu geometriju. Iz prve ucrtane tačke proizašao je prvi krug. Složenije strukture su poprimile, prema rezultatima njegovog istraživanja, različite ali simetrične obrasce. Takva dijalektika preobražaja forme zajednička je tekovina stare kineske tradicije kao i savremene fizike.

Civilizacija se, dakle, rodila istog “trena” kada i potreba za prepoznavanjem oblika i njegovim ovladavanjem, i to ne samo u izboru i rasporedu staništa nego i osećanja i “shvatanja” sveta. Taj preokret desio se u periodu neolita od VI do IV milenijuma pre nove ere i to baš (zašto ne?) na prostoru između Crnog i Jadranskog mora i Karpata i Krita. Radivoje Pešić je prvi shvatio epohalnost otkrića arheološkog lokaliteta Vinča, a da je tačno njegovo tvrđenje da se iz tog epicentra pismenost širila Panonskom ravnicom, svedoče lokaliteti: Starčevo, Gomolava, Donja Branjevina, Vatin.

Svojim delom, ovaj naučnik na nas prenosi zadivljenost činjenicom da je već u ranim tragovima ovog pisma, bilo na keramičkim predmetima za svakodnevnu potrebu, bilo na žrtvenim figurama, dosledan sintetizam i preciznost u oblicima. Rasprostranjenost zabeleženih poruka u svoj njihovoj složenosti svedoči da duhovne potrebe nisu bile privilegija povlašćenih, nego da je intelektualna komunikacija bila svojina cele zajednice.

Kada moderan čovek ovo shvati, mora da se još jednom zamisli nad svojim površnim odnosom prema duhovnom životu praistorijskog čoveka. Tada više ne može da se održi stav nekih naučnika o mitološkoj, umesto istorijskoj svesti čoveka tog davnog vremena. Jer, naš predak nije beležio samo elemente svog života u njegovoj pojavnosti, nego i zakonitosti njihovog međusobnog odnosa, ostavljajući budućim ljudima da i oni o njima misle. Ako ovo izaziva nevericu, šta reći za najnovija istraživanja koja su dokazala pismenost čoveka starijeg od nas 250000 godina.

Sve do otkrića prof. Pešića 1980. godine, bogat fond balkanske pismenosti iz doba neolita nije ozbiljno tumačen. Svaki put, međutim, kada bi se tim nalazima prilazilo sa naučnim poštenjem, bili su prihvaćeni kao dokazi autentične pismenosti. Puna afirmacija je ostvarena 1985. u Milanu, kada je dokumentovano predstavljen sistem pisma koje je po svom prvom i najbogatijem nalazištu nazvano Vinčansko. Taj trenutak je izmenio do tada važeću hronologiju, koja sada izgleda ovako:

   1. Protopismo Lepenskog vira (8000-6000 god. pre n.e.).
   2. Vinčansko pismo (5300-3200 god. pre n.e.).
   3. Sumersko u Mesopotamiji (3100 pre n.e. – 75 god. n.e.).
   4. Protoelamsko (između 3000 i 2000 pre n.e.).
   5. Protoindijsko (oko 2200 pre n.e.).
   6. Kinesko (1300 pre n.e. i traje do danas)
   7. Egipatsko (3000 pre n.e. – 400 n.e.).
   8. Kritsko (2000–1200 pre n.e.).
   9. Hetitsko (1600–777 pre n.e.).

Vinčansko pismo je, ne samo istoriju, pomerilo vremenski nekoliko hiljada godina unazad, nego i prostorno izmenilo civilizacijsku kartu, ali se pomeranja tu ne zaustavljaju. Prof. Pešić u predavanju o Slovenskoj civilizaciji (1991. god.), pod nazivom “Zavera poricanja”, navodi niz do tada važećih aksioma, koji po cenu burnih lomova, definitivno moraju biti naučno raskrinkani i prognani u poglavlje dogmi. Znači: Slavi ne potiče od Skjavi (na latinskom: robovi), Sloveni imaju Dažboga, boga Sunca, te otuda njihov etnonim koji imenuje ovu civilizaciju kao civilizaciju svetlosti.

Sloveni nisu bili bez jezika sve do početka nove ere i nisu čekali braću Ćirila i Metodija da im daju prvo pismo. Slovenima pripadaju i Sarmati i Skiti, Iliri i Tračani, Veneti i Anti, Dačani i Goti, Dardanci i dr. Istraživanja Herodota i Konstantina Porfirogenita nisu dovoljno detaljna i verodostojna da bi na njima počivale nauke III milenijuma (nove ere). Možda se mnogi ratovi ne bi ni vodili u ime (sada znamo) lažnog identiteta. Ni Rim, ni Grčka, ni Vizantija nisu došli na prazna prostranstva. Duh sveta kojeg su zatekli i na koji su naslonili svoje temelje nadživeo ih je.

Nastavljajući tradiciju svoga oca i primerno obogaćujući srpsku kulturu, “Pešić i sinovi” najavljuju skoro objavljivanje Velesove knjige ili takozvanih Izenbekovih daščica, nazvanih po Ali Izenbeku, ruskom carskom pukovniku, koji ih je 1917. izneo iz ratnog vihora Rusije i doneo na naše tlo. Zbog nezainteresovanosti tadašnje naučne javnosti, delovi tog drvenog teksta dešifrovani su i objavljeni prvi put tek 1954 – 1959 u San Francisku, u redakciji A. A. *** i J. Miroljubova.

Ovaj neobični istorijski dokument od 10 svezaka, pod nazivom “Velesova knjiga” postoji do sada objavljen samo na ukrajinskom jeziku. Nepoznati pisac je na brezovim daščicama predćirilskim pismom ispisao istoriju Slovena od 650. godine pre n.e. do IX veka n.e. Stara desetak vekova, nadovezuje nova pitanja o istoriji Slovena.

Pisana slovenskim jezikom i pismom danas predstavlja najstariji dokument pisane istorije nastanka, razvoja i seobe slovenskih plemena. Govoreći o prostorima koje su Sloveni zauzimali u svojoj najranijoj istoriji, na 7. daščici kaže: “... Tamo gde je pala naša krv, tamo je naša zemlja. To dobro znaju naši očevi, ali i naši neprijatelji to znaju”. Ljubav prema zemlji, dakle Slovenima, nije donelo tek hrišćanstvo.

Knjiga je, inače, dobila ime po 15. daščici koja govori o Velesu, bogu zemljoradnje i plodnosti. Ceo zapis nam otkriva suštinski princip naše civilizacije u porodici i rodu kao najvećoj svetinji, koja svemu daje smisao. Potpuno posvećeni prirodi, naši preci su uzroke sukoba, seoba i deoba nalazili samo u poremećenom odnosu prema prirodi, koju su smatrali božanskom.

Prof. Pešić je prvi preveo “Velesovu knjigu” na srpski, upoređujući svoja zapažanja sa ostalim naučnicima koji su je izučavali, ispisujući tako stranice nezaobilazne u tumačenju. Svestan značaja ove pisane tekovine, osnovao je Institut za istraživanje Velesove knjige u Ahenu u Nemačkoj, radi daljih istraživanja.

Otkrivajući sa zakašnjenjem celokupno delo Radivoja Pešića, mi počinjemo da otkrivamo sopstvenu istoriju.

(preuzeto iz časopisa »Srpsko Ogledalo« Broj 66.)

Zahvaljujemo Vam se,
Redakcija izdavačke Kuće »Pešić i Sinovi«
Evo i linka ko zeli da procita Velsovu knjigu

Kod:

http://www.tolkien.rs/publikacije/VelesovaKnjiga.pdf

[Perun]

a li ima ista novo o pismu?ja bi voleo da vidim neke linkove zapisa i prevoda istih ako iko zna gde bi se nalazili?hvala.